10 pitanja koja ste želeli da postavite medicinskoj sestri
By Dozivljaji jedne sumece tablete - јул 24, 2018
Intervju sa medicinskom sestrom - Ivanom Ćurić.
1. Reci nam nešto o svom radnom mestu?
Pre tačno 6 meseci sam dobila svoj prvi posao, u kliničko-bolničkom centru "Zvezdara", u Beogradu. Kao sestra opšte prakse svoju sam karijeru započela na odeljenju za gastroenterologiju sa hepatologijom. Znam, ne zvuči primamljivo, ni prijatno (pogotovo za čulo mirisa, a i refleks povraćanja), ali mi to ne umanjuje želju za radom jer sam svaki dan tu za ljude kojima sam potrebna. Ovo odeljenje je zapravo odeljenje za dijagnostiku i rano lečenje, mada česti su nam "gosti" i ljudi koji imaju hronične bolesti gastrointestinalnog trakta.2. Da li je bilo teško početi?
- Naravno!
Zamislite to ovako... Jedan komadić, bez ikoga svog, na polju punom lopti. Zna
da mora da nauči da se kotrlja sa ostalima, bez obzira na to što nema zaobljene
ivice. Zna komadić, naravno, kako da ih zaobli, jer je to nešto čemu teži od
kako je odabrao svoj put, samo treba vremena. Koliko?! To zavisi od njegove
energije, karaktera, požrtvovanosti i odlučnosti da istraje. Pa sad, uz pomoć
ostalih lopti, ili pak sasvim sam.
3. Da li voliš svoj posao, i zbog čega?
- Tu nema
dileme, za ovo me je mama rodila! Haha.. Izuzetno mi je drago što sebe mogu da
uvrstim u šačicu ljudi koji zaista vole, tj. pronalaze sebe u onome što rade.
Zbog čega? Hmmm... Ljudi, kojima sam potrebna. Ne kao figura koja će im
donositi razne tabletice, i klimati glavom, uz onu čuvenu, :"Biće to sve
dobro". Nego kao neko ko će umeti da prepozna njihov strah, zabrinutost,
uznemirenost, pa čak i usamljenost i shodno svojim mogućnostima ublaži to
rečima, određenom dozom empatije i širokim osmehom i kad je najteže. Takođe, pomaganje
ljudima koji u potpunosti zavise od tebe, čak i kad je ishrana u pitanju,
podiže moje biće u nebesa, jer uzvraćen osmeh od takve osobe, i ono obično, ali
ne tako obično "hvala" su neprocenjivi!
4. Vezuješ li se za pacijente?
- Ne, jer mislim da bih onda klonula duhom. To bi
bio teret, koji ne bih mogla da ponesem na svojim leđima. Ali mogu reći da mi
je nivo empatije dosta velik u odnosu na kolege. Često se ophodim prema njima
onako kako bih, ne daj Bože, volela da se neko ophodi prema meni kada bih ja
ležala u bolesničkoj postelji. Sve svoje probleme ostavim ispred bolničkih
vrata, sa sobom ponesem samo osmeh i vedrinu koji znači tim ljudima. Naravno,
imam drage i manje drage pacijente, ali nikada ne dozvoljavam da oni to osete.
Naučila sam važnost tople reči, podrške, razumevanja, tolerancije i dodira
ramena osobe koju bodriš ili tešiš.
5. Da li si nekada plakala posle smrti pacijenta?
- Ne, ali
knedle koje sam gutala su bile tolike, da su uspele da zapeku vrh mog nosa, što
je u mom slučaju jedan od predznaka. Ipak, uvek sam uspevala da se izborim sa njima i
posle nekog vremena mi je postalo normalno. Mislim, ne normalno, kao što je
:"Dobar dan", nego normalno kao sastavni deo života! Ovde veliku
ulogu igra i to što se ne vezujem za svoje pacijente, pa mi cela situacija
dosta lakše pada.
6. Koji ti je najteži slučaj?
- Svaka
bolest sa sobom nosi određene poteškoće i komplikacije sa kojima može da se
izađe na kraj, ali i one koje umeju da budi letalne. Tako da ne mogu da opišem
najteži slučaj, izazvan nekom od bolesti sa kojom se bori pacijent. Zato,
najtežim slučajem mogu da opišem ljude koji su prepušteni sami sebi. Ljude
koji se bore sa strašnim situacijama, potpuno sami. Ljude na čijim natkasnama pored
bolničke postelje nema svežeg cveća ili domaće limunade. Ljude čiji se
telefoni ne usijaju od poruka i poziva zabrinutih članova porodice i
prijatelja. Ljudi čiji krik, a ni jecaj, nema ko da čuje i razume. Ljudi od
kojih se okreće glava jer ne ispunjavaju određene socijalne standarde. Ljude
koji su po klasnoj deklaraciji u najnižim slojevima i smatraju se nevažnim iz
tog razloga. Uhh.. A isti ti ljudi prilikom toga vuku debelu istoriju
bolesti sa sobom (za koju mi je nekad potrebno i dve fascikle), i mnogo tužnih i
potresnih priča. Vape od želje da podele sa nekim tugu, bol, ali najčešće i
one najsrećnije stvari iz svog života. Da budu saslušani i prihvaćeni takvi
kakvi su. Da...to smatram najtežim slučajem... I ponosna sam što sam za takve ljude
tu! Da ih saslušam, uputim lepu reč, osmeh, podelim iskustvo... I na kraju, čujem
njihov krik, jecaj i osmeh!
7. Koji ti je najzanimljiviji slučaj?
- Oni
slučajevi koji mojim kolegama zadaju glavobolju! Haha... To su najčešće
pacijenti koji pored osnovne bolesti imaju i neku od duševnih bolesti. Naime,
fascinira me ljudska psihologija, način pristupa takvim osobama i rad sa njima.
Izuzetno sam predana komunikaciji i radu sa takvim osobama i svaki pomak u
njihovoj hospitalizaciji smatram uspehom. Smatram ih najzanimljivijim ali i najdelikatnijim ''slučajevima''.
8. Najsmešnija situacija?
- Znam da je totalno neprofesionalno sa moje strane,
ali ovo moram da podelim sa vama. Unapred se izvinjavam ljudima, struci i
Hipokratovoj zakletvi. Elem.. Na odeljenju na kojem radim postoje takozvani
"apartmani". Jednokrevetne sobe u kojima pacijenti imaju veću
privatnost i mir koji nekad mnogo znači. Tog dana bili su popunjeni. Jedan
čovek je sa nestrpljenjem čekao nečiji otpust kako bi mogao da dobije baš takvu
sobu. Nažalost, dočekao ga je tako što je jedan pacijent preminuo (o tome ne
pričamo drugim pacijentima, tako da čovek kojeg smo prebacivali u sobu nije
imao pojma kako je dobio istu). Naime, dok smo kolega, pacijent
i ja noseći stvari, išli kroz hodnik, pacijent je kroz šalu (zbog dugog čekanja na sobu) rekao
:" Ko je bacio kašiku, pa sam ja dobio sobu?". Tog momenta smo se
kolega i ja samo pogledali i sa velikom mukom ostali hladnog lica, dok nam se
unutrašnje biće bukvalno onesvestilo od smeha. Jedna tako slučajna situacija,
tera nas na smeh svaki put kad je se setimo!
9. Kakve su kolege?
- Kolege bih mogla da u sortiram 4 kategorije:
a) Nezainteresovani -
Oni samo dođu na posao, odrade to što su imali i odu kući, bez da se socijalno
aktiviraju. Mlađe kolege ne primećuju, a sa starijima ulaze u konverzaciju
toliko da potvrde nešto ili pitaju ukoliko sumnjaju u nešto. Ukoliko im se ne
obratiš za pomoć pustiće te da se ugušiš u obavezama. U suprotnom će pomoći.
Izuzetno su stručni.
b) Cruella De Vill - To su one kolege koje te prosto ne
gotive od samog starta ili se u najranijem periodu desi nešto zbog čega se sve
okrene. Možda samo iz razloga što tvoj smeh jače zveči od njihovog ili si
im doneo kiflu sa trapistom, a ne fetom. Oni će uvek gledati da ti nameste neku
zvrčku, često veličaju sebe na tvojim greškama i nikada ti neće pomoći ukoliko
u tome ne vide neku korist. "Kill 'em with kindness" - što će im
dodatno otežati svaku zvrčku koju su pripremili za vas!
c) Samo poslovno - To
su kolege koje će ti biti prijatelji na poslu, želeće da ti pomognu u obuci,
često će ostaviti sve svoje da bi ti pomogli. To su one kolege na koje možeš da
se osloniš, kojima smeš da kažeš da si nešto zeznuo, jer znaš da će te
izvući. Pitaće hoćeš li kafu kad ceo kolektiv zaboravi na tebe. Divni
ljudi! Samo, to traje dok ste na poslu. Privatno ste i dalje daleko.
d) Prijatelji -
jedina razlika između c i d grupe jeste
ta što se sa d grupom družiš i privatno. Znaš tajne, tuge i radosti. Pogledom
veoma često komunicirate i smejete se istim banalnostima na poslu.
10 . Da li je teško biti u smeni od 12h?
- Uuuh odakle bih počela.. Koliko je teško,
toliko zapravo i nije. U smeni (ili turnusu, kako mi nazivamo 12h smenu) rade
dve sestre ( dok na nekim odeljenjima ima samo jedna) i dežurni lekar ( koji se
zove samo kada negde gori). Znači, puna odgovornost! To je dobro, jer stičeš
veštinu, mnogo brže učiš i nema pritiska. Svoj si na svome. Samo, u svakom
momentu si takođe odgovoran za 38 (na našem odeljenju) života. U svakom momentu
moraš da znaš dijagnozu svakog pacijenta, njihovu terapiju, odrađene analize...
Moraš da reaguješ u trenutku pogoršanja stanja. Znači, iziskuje hitrost,
staloženost, razmišljanje bar 3 koraka napred...Onda podela terapije.. Oh, kako
umeju puno terapije da imaju. Pazi na mililitražu, na gramažu, koji si lek
stavio u koji rastvor...Ali, ima i svojih čari. Npr. ispijanje kafe i dobre trač
partije. Baci se i koja karta.Onda nastupa
papirologija, mnogo komplikovana stvar. Ipak, najbitniju stavku predstavlja knjiga
primopredaje, u kojoj se mora napisati apsolutno sve što se desilo i što se
radilo svakom pacijentu u toku smene. Ukoliko bi kasnije bilo nekih problema, ona
važi za sudsko-medicinski dokument. Imamo tu i razvođenje lekova i potrošnog
materijala koji mora da se slaže u ml i mg sa stanjem na odeljenju, kontrolu
sterilizacije, dezinfekcionih sredstava...uhh..da vas glava zaboli.
Dakle, nakon čitanja ovog teksta, Šumeća tableta, kao i naša sagovornica, Ivana Ćurić se nadaju da su vam predstavile bar mrvicu važnosti medicinskih sestara. Smatram da ne postoji osoba koja ne bi trebalo ovo da pročita. Nikada ne znate šta sutrašnji dan nosi i da li će baš vama biti potrebna njihova pomoć. I svi medicinski radnici bi trebalo da se podsete zbog čega su odabrali baš taj posao. Ivana nam je na divan način objasnila kako se oseća i u stvari, kako bi svaka medicinska sestra trebalo da postupa u svom poslu. Mnogi ljudi govore kako oni nikad ne bi mogli da rade taj posao. Pa upravo tako, zato treba više i da ih cenimo! Verovatno ćete pomisliti ''A šta je sa onim nervoznim medicinskim sestrama?'' -Ništa. Preostaje mi samo da se nadam da će bar neka od tih sestara koja pročita ovaj post da se podseti koliko je plemenito to što radi i da se vrati na onaj entuzijazam sa kojim je i počela da radi.
