Jedva čekanje lepog vremena, nestrpljenje, pakovanje, radovanje... Razmišljanje da li da se ponese ovo ili ono... A onda dodje i taj dan-dan polaska. Euforija je na vrhuncu, a osmesi su na licima. Tako je bilo i ove godine u našem folklornom društvu. Ovaj put će Šumeća Tableta samo da prenese utiske njenih mlađih drugara folkloraša.


Dakle....
Ovo je druga godina kako naš ansambl letuje u Bugarskoj. Prethodne godine su svi imali samo reči hvale. Hrana je bila dobra, smeštaj odličan, more idealno. Sa opravdanim očekivanjem se i ove godine naš folklor uputio ka istom mestu. Međutim, već prvog dana su naišli na neke neprijatnosti.
Naime, smeštaj nije bio isti kao 2017.godine i to što je bio skromniji nije mnogo značilo. Međutim, ono što je svima  smetalo jeste čistoća istog. Čekanje na ulazak u sobe i ostale dosadne stvari su se samo nizale i povećavale nivo nervoze kod već iscrpljenih igrača. Ali kako i ne bi bili umorni nakon 15 sati puta.
Sve se brzo sredilo i došlo na svoje mesto. Ansambl se podelio na društvo za plažu, grad i bazen koji će postati koban u sledećim danima.
Naime, negde oko četvrtog dana nakon dolaska desio se prvi slučaj.

Sofija nas uvodi u situaciju:

 ''Higijena je bila jako loša, na hranu su se mnogi žalili i jeli samo kad izađu u centar. Posle drugog dana krenuli su bolovi u stomaku. Mnogi su ignorisali i nastavili da 'uzivaju' u svom 'odmoru'. Hrana nije postajala  bolja. Sve je više bilo žalbi. Bazeni su bili prljavi. Kad smo se vratili sa plaže oglasio se zvuk na mom telefonu. Otvorila sam poruku i istog trenutka se zabrinula. Moja sestra Tara, koja je bila na istom mestu kao i ja mi je javila da joj nije dobro. Žalila se na bol u stomaku i tražila vodu. Odmah sam otišla do nje. Kad sam videla u kakvom je stanju, rešila sam da potražim pomoć našeg rukovodioca. Na putu od 6. do 1. sprata čula sam da još 2 osobe nisu dobro.''

Zatim Tara nastavlja:
''Ustali smo, imali jutarnju gimnastiku, doručkovali, otišli na plažu, imali (ne tako obilan) ručak i odmah posle toga otišli na bazen. Sedela sam pored bazena i pričala sa društvom. Odjednom, osetila sam bol u stomaku i počelo je da mi se vrti u glavi. Ustala sam i rekla da idem u svoju sobu, ostavivši sve svoje stvari osim telefona i peškira u koji sam bila umotana na bazenu. Samo sam legla tako mokra u krevet i pokrila se. Napisala sam poruku sestri koja je bila 3 sprata niže da mi nije dobro. Došla je, a par minuta posle nje i naš rukovodilac. Rekli su mi da još jednom drugu nije dobro i da je povraćao. Ispričala sam im šta se meni desilo i pretpostavili su da su to posledice sunčanice i nejela. To veče je trebalo da igramo na festivalu u gradu udaljenom oko 5 km. Ja sam se osećala bolje i rekli su da ćemo drug i ja ići sa njima, čisto da nas imaju na oku. Tada je bilo oko pola 5, a mi smo u 8 trebali da krenemo. Nije prošlo 15 minuta od kako su njih dve otišle, meni se slošilo i ispovraćala sam se. Ubrzo su došle moje cimerke i ispričala sam im šta mi se desilo, pa su krenule do našeg rukovodioca, ali meni se opet slošilo i opet sam povraćala. Sreća pa su njih sve bile tu i držale su mi glavu i pomogle mi da se vratim u krevet.''


Odmah nakon Tare, nizao se red bolesnika. Oni su odmah prevezeni u bolnicu i tamo im je pružena sva potrebna nega.



''Broj se povećavao. Pomoć od starijih osoba koje su bile sa nama nam je dobro došla.  Pozvali smo lekara. Kako je to bio festival zbog koga smo uopšte išli tamo 15 zdravih osoba od 30 je otišlo da igra. Broj bolesnih je samo rastao. Nakon pregleda doktor je shvatio da je nekima potrebno vise od samo tableta i poveo ih sa sobom u bolnicu kako bi primili infuziju.
Mi koji smo bili još uvek zdravi smo se podelili u sobe. Zdravi sa zdravima a bolesni sa bolesnima. Grupa koja je igrala vratila se bolesna. Ako neko nije baš u tom trenutku bio bolestan postao je to za neka 2 sata. Svakog je san hvatao ali niko od zdravih nije spavao. Na licu nam se video strah i samo jedno pitanje 'jesam li sledeći/a?' Tako je i bilo. Od nas zdravih jedan po jedan je silazio/la dole kod rukovodioca i žalio se na isto-bol u stomaku. Jedna od tih osoba sam bila ja. Niko od starijih nije spavao celu noć tako da nova grupa zaraženih nekim virusom koji mi i sada ne znamo od čega je, sišla je dole po pomoć. Nisam se osećala bolje. Dali su mi lekove i prašak koji je bio moćan kako su rekli, ali lekovi nisu pomogli. Neki su povraćali po 8 puta dok su drugi stalno bili u wc-u.  Osećaj je bio užasan. Osećaj mučnine. Bolovi. Trćanje u wc. Neki su smršali cak i do 6 kilograma.  Doručak su bile tablete, ručak san.  Nekima još uvek nisu pomogli pa su napokon prihvatili da ih odvedu u bolnicu koja je vec bila u haosu od nas. 
 Kako je hotel bio obavešten o situaciji pripremili su posebnu hranu za nas. Krompir, pirinač i tost. Mnogi nisu hteli da jedu od straha. Šta ako je hrana bila loša pa smo se zbog toga razboleli? Niko nije hteo na bazen jer šta ako je u njemu problem?
Oni koji su bili sve vreme zdravi su se nažalost razboleli pred odlazak kuci. Neki su doneli bolest i ovde i primili infuziju u Srbiji .''

''Želim samo da kažem da su osobe koje su krenule sa nama na putovanje odreagovale odlično. Smirivali su situaciju. Tešili. Bili sa nama dok nismo zaspali. Pazili na nas. Takodje zaposleni u bolnici su bili veoma prijatni. Njima veliko hvala.''